header_image

Negde dole južno ili, kako smo dočekali festival

by Iva Cetkovic
26/06/2014
Category:   bojanski zapisi

Beograd je sredom u 6 ujutru veoma pust. Uskoro će krenuti jutarnji špic i razni ljudi će svoju sanjivost razbijati mislima o nadolazećem vikendu i kraju radne nedelje. Za nas nekoliko, dvonedeljni vikend na nenaseljenoj ili jedva naseljenoj plaži na Ušću Bojane upravo počinje.

Malo se jurimo po gradskim ulicama (jednosmerne ulice u Beogradu su nekako uvek u onom smeru koji nam ne treba), i dalje tople kafe se bućkaju u plastičnim bocama, od ovih kajtova ništa ne vidim pozadi a drška sklopljenog stola se pri svakom skretanju na desno kolje sa mojim laktom. Prosek spavanja 3 sata i 28 minuta. Vozači se jako trude a žene su na verbalnom auto pilotu.

Sendviči, voda, kafa, žvake, prva benzinska, red bull, kroasan, druga benzinska, piškenje prvo, drugo, čudno nas gledaju ove kamiondžije, stalno se dozivamo i previše stajemo, joj svima se spava, a sve nas puca neizdrž, kad ćemo već jednom stići, dobro ajde, bar izaći iz Beograda, i festival kreće već sutra, ćutimo na smene, u mislima smo svi već na plaži kod Miljana, festivalska groznica veoma prisutna, samo da ne bude kiše, mokar pesak baš smara i obavezno držati vozača budnog. Niki vozi tempom prosečnog ćaleta. Zašto je on ispred nas? Prva kiša, druga, opa, pljusak negde blizu Užica. Pitamo se da li u Kragujevcu sada pada kiša.

U jednom trenutku Niki je negde skrenuo, razdvojili smo kolonu, i dalje traje rasprava ko je zeznuo stvar. Mada, sad smo u opakom dvojcu, Markan i ja, brže se kotrljamo, razgovaramo o smislu upaljača i besmislu života, ili beše obrnuto, i pravimo samo neophodne piš-puš pauze. Stižemo na granicu, kolona razumno velika, ili mala, a kako vi gledate na pola čaše vode, čekanje je dosadno, hajde da gledamo ostale i pogađamo ko nešto švercuje, šta jednima fali a drugi imaju. Osim mora, i magičnog Ušća Bojane, naravno. Tu već nema alternative. Zamišjamo Ćićkovu čardu na Adi Međici, hm, možda bi se Miško bolje uklopio, ili recimo Devetka, ako ste u ćevap modu. Ne ide. Svi su oni, kao opaka riba pauk, duboko zašli u bojanski pesak i van njega ne mogu opstati. Zaključujemo da i ne treba, sasvim je dobro tamo gde jesu, i njima i nama kod njih.

Leto je ove godine veoma varljivo. Podgorica nije fen kao inače, lakat kroz prozor i malo je hladno, dakle, ni Bojana nije za bez rukava. Brojimo dukseve, vreće i ćebad. Samo da nema kiše, samo da nema kiše… Ulcinj je isti kao što ga pamtimo, svi i dalje mile kolima kroz grad. Smešteni smo u centru Štoja, zvaćemo ga štojsko Dedinje. Iznenađuje nas koliko je rastinje gusto, i koliko su svi stanari kul. Izviruju iz svojih procvetalih bašti, prelepi oleandri, palme, borovi i limunovi svuda oko nas. Dobar dan, ili veče, i svi mašu sa osmehom. Marina nas navodi do Zvoncetove kuće gde spavamo. Čuveni Zvonko je šarmantni surfer, godina između dvadeset sedam i šezdeset, teško je to na njemu odrediti, morski vuk na katamaranu. I svi ga znaju na Bojani, legenda je i gradski lik, nešto kao da si Piksi u Nišu, ove 2014. godine. Prepoznaje sorte grožđa po oblicima, voli burek sa sirom ali nakon njega ne može ni da pešači uzbrdo, probao bi svašta novo i žene oslovljava sa „maco“. Iznad nas su Rusi, ima ih milion. Svi zaljubljeni u vetar, sve ih to povezuje i bez reči. Rakija dobrodošlice i planovi za sutra.

IMG-20140622-WA0000_HagridRed plivanja, red sunca, svako ima svoj ritam ovde na Bojani, ali svi se oni spoje negde tokom dana, i svi jedva čekamo da kročimo na festivalski podijum. I tako naredna četiri dana.

Jedno je sigurno: plaža će biti spremna za nas sutra, taman da ova kiša postane bivša.

 

 

 

 


Iva Ćetković, nekad novinarka, a već par godina do guše u advertajzing vodama. Veruje u dobru energiju i sanja udobne štikle. Odlično joj stoji varjača.. Pridružila se ovom blogu inspirisana svojim, ko zna kojim po redu, putovanjem na Bojanu. A svako od njih, prča je za sebe. Pratite je Twitteru

 


Leave a Reply

EnglishSerbian